(VOLETI NARCISA)
U njegovim rukama ona ne pronalazi toplinu.
Ona pronalazi prostor. I prazninu, široku kao
materica boga koji je zaboravio da stvara.
U svakom praznom pogledu, u svakom
dodiru bez duše, ona čuje eho sopstvenog urlika
iz vremena pre jezika.
Ona nije zaljubljena u čoveka.
Ona je zaljubljena u odsustvo koje ga je pojelo.
U tu nevidljivu staklenu ploču koja stoji
između njegovih očiju i sveta.
Staklo koje deli njene dlanove od njegovog tela
nije stvarno. Ali je neprobojno. I ona zna to.
Iza tog stakla više ništa ne čeka.
Ne, on nije zarobljen. On je istrgnut iz vremena.
On je izbrisan peskom koji su mu sipali u usta
dok je vrištao bez glasa.
Nije ga volela zbog osmeha. Volela ga je jer je
taj osmeh imao grešku. Jer je iza tog osmeha,
kao senka iza freske, ležala kosturčina dečaka
koji više nije smeo da se smeje.
Njegov dodir bio je kao da te pomiluje vakuum.
I njoj se to svidelo.
Jer samo u praznini može da čuje
kako odjekuje njeno postojanje.
Nije htela poljubac.
Htela je da oseti kad mu se zgrči želudac od stida.
Htela je njegov pogled kad pokuša da voli – i ne uspe.
Ona ne liže kožu. Ona liže ožiljak.
Grli emotivni ostatak nekadašnjeg dečaka
koji je jednom plakao pod jastuk
i rešio da nikada više.
Bio je dete od krvi i krika.
Od očiju koje su tražile majku u noći.
Od dlanova koji su se stiskali
kad su ga ostavljali.
Onaj koji sada hoda njegovim telom
nosi njegovo lice kao masku.
To nije on. Jer on bi voleo.
Jer on je znao da plače.
Ona nije volela njega što hoda.
Volela je onog koji je ostao zarobljen u staklu.
Onog koji više ne vrišti. Samo stoji.
Sa rukama pritisnutim uz nevidljivu barijeru.
Ona ga je molila da se vrati. I svakim poljupcem
pokušavala da ga prizove. Ali svaki put, kroz usne,
dodirne samo njegovog dželata.
Jer on više nikome ne dozvoljava da zna
gde je zakopao srce.
A ona, ona je bila poslednja koja mu je rekla:
“Znam da te više nema.
Ali pusti me da ti još jednom stavim ruku na grob.”