Ja sam podzemni hram,
sazidan ispod jezika sveta,
s lukovima od kostiju proročica
i podom od stakla gde diše prošlost
kao rana koja odbija da zaraste.
Podrum sam sa lošim osvetljenjem
i svetom svrhom.
Imam tapiserije što plaču kad je vlažno
i ogledala što gledaju nazad
pogledom koji kaže: “O ne, opet ti.”
Nosio je ego nonšalantno
kao ruksak iz srednje škole.
Ušao je kao da traži toalet u muzeju.
“Ja se izvinjavam, ovo je ka kafeteriji?”
„Ovo je inicijacijski ritual tvoje propasti.“
Ali nisam to rekla.
Samo sam klimnula
i pokazala na vrata gde piše:
„Skini iluzije. I patike.“
On gleda moje zidove. Kaže:
„Kul vajb. Imaš tu kao… dark estetiku.“
Brate, ti si u utrobi kosmičkog razočaranja,
a ti meni govoriš “kul vajb”
kao da si u marketu za veštičarenje.
S majicom “Empat <3” i pogledom turiste
nije skinuo cipele.
Nije ni pitao šta me boli,
samo je pitao gde se ovde pali svetlo.
Rekao je:
“Au, što ovde ima eha! Jel’ to za akustiku?”
Rekao je:
“Deluje kao eskejp rum, jel ima neko uputstvo?”
Rekao je:
“Ovo ogledalo me gleda čudno.”
Onda je, naravno, rekao:
“Ne razumem što si tako zatvorena.”
“Mogla si da me upozoriš da će biti ovako…”
“Znaš, ti si kao… malo previše.”
“Bilo bi lakše da si normalna.”
Ja sam hram, brate.
Ti si ušao bez mape, bez poštovanja
i još si hteo da ti bude toplo?
Ali sam samo stajala.
I klimnula.
I zapisala još jedno ime
na zidu onih
koji su došli da pronađu sebe
i pobegli kad su se stvarno ugledali.
I okačila njegovu recenziju na ulaz:
“Osećao sam se… viđenim.
1 zvezdica,
jer nije bilo svetla.”
MAPA HAOSA