U sebi ćutim, podzemni stanar,
život kraj mog prozora se gubi;
u mraku, glad mi snoviđenje ljubi,
dan me mimoilazi, navek stranac.
Nisam čovek, već odloženi sanjar,
što svaku ranu dok se ne zagubi,
pretvori u prizor gde ga neko ljubi,
pa trune srećan, unutar svog zdanja.
Napolju se smeju, krčme zadnje snage,
kroz proste petlje razvlače te dane,
bez velikih istina, lišeni mog pakla.
Ja zidam nebo od unutrašnje vlage,
dok vreme jede lice s druge strane,
avetinjski osmatram život iza stakla.