U očima ludih se nebo savija,
u glavi im šumi božanski kvar.
Svet ih se kloni kad ih sahranjuje,
a pljuje dok nose svetlosni dar.
Rekli su: „glas mu je nalik na vrisak,
kô da mu duša gori pod kožom.“
A nije to krik, to je iskreni stisak
smisla, što grmi kroz bezbojnu ložu.
Zatvor i lekovi, elektro-krug,
progutaće proroka pre nego greh.
Jer svet ne trpi ni sliku ni zvuk
koji mu govori: „vidi! Ne budi slep.“
Ne nose kez, ni maske što klize,
njihove bore su mape pobune.
Govor im grebe, a pogled grize
pravila sveta što okuju poslušne.
U svakoj im reči rascep i jeka,
u tišini urlik bez jezika poznat.
Jer ne znaš šta znači da si čovek
dok nisi zgažen, pa onda spoznaš.
Kako da pristaneš na sivi dan
kad čuješ sve boje, a oni ti kažu
da ćutiš, spavaš, poštuješ plan
i prodaš svoj haos za red i stražu.
A to što ti šapuću da si lud,
to je jer vide: ti znaš da goriš.
Oni se plaše svakog ko zna da
svet ne menjaš kad um usporiš.
Svet voli krhko, al’ samo kad ćuti,
kad rane zamota bez misli oštrih.
Kad duša odustane da se ljuti,
pravi se pitoma, govorom prostih.
Nisu za krpljenje ko staro ćebe,
niti za sklonjene postelje tihe.
Oni su zvezde što nose seme
spasa sveta od stvarnosti plitke.
Zato ih ne briši, ne peru ih dani.
Ne popravljaj to što gleda u mrak.
Nije istina nikla u pogrešnoj glavi,
nego laž vlast čuva i neguje strah.