(Aripiprazol, 30 mg: upotreba u slučaju božanstva)
Volela sam ga zato što nije ćutao,
nešto u njemu nije htelo red.
Jer očima nije laži sveta gutao,
davno je pre toga napravio rez.
Nije bio pitom, ni uvek jasan,
u njemu se nešto lomilo, treslo.
Mogu da čujem još odjek glasan,
što čuva u meni sad prazno mesto.
Došli su trenuci što jeli su živce,
kad pod kožom vrišti, i gori, i beži.
Uzeo je pilule, svesno, bez krivice
i pritisao „mute“ na svesnoj mreži.
Ne zato što želi, niti jer je slab.
Niti što mrzi, već jer ga boli.
U meni sad urliče neutešna glad
koja se zauvek bezdanu moli.
Odlučio je. Zna. Pogled ka tlu.
Ruka mu mirna, a duša bez daha.
U njemu sam čula poslednji šum
božanstva, što gasi sebe iz straha.
Ne plačem što je otišao sam,
već što ga čujem u sobi bez vatre.
Što ćuti dok gori, živi mrtvi san,
što bira da tone i da skroz zamre.
Pružila sam mu glas, i krv, i lom,
da zna da haos ume i da voli.
Prazninu je hteo da bude mu dom,
jer kad nema ničeg, nema ni boli.
Moja se nežnost vezala za krik,
kad sam znala da nema spasa.
Bežao je na svetlo, kao poslušnik,
što zida zatvore od vlastitog glasa.
I bojim se, da… bojim se njega,
ne jer me mrzi, već jer me briše.
Ne vidi laž što je pustinjska žega
i pravi se mrtav i ne sumnja više.
Boli jer znam: u njemu još trepti
to biće što vidi kroz svaki čemer.
Al’ više se boji da bude što jeste,
nego da izbriše svoj pravi temelj.
Ne želim da spasem, ni da mu pišem.
Ni da ga vraćam, ni da ga molim.
Ipak, ne umem da zaborav dišem
za trenutak kad mogao je da se bori.
Ubili su ga polako, kô usnulo dete,
što veruje da sistem zna šta je spas.
A on prorok, bog, stakleni metež,
postao je samo broj. I ugašen glas.