Ništa što osećaš nije stvarno.
Samo su algoritmi mesa
koji pokušavaju da ti objasne
zašto si još uvek živ.
Ljubav je iluzija.
Samo projekcija sopstvene gladi
na biće koje liči na spas.
Voliš jer um ne podnosi
prazninu bez mita.
Sve što zoveš „lepim“
je samo forma egocentrične koristi
presvučena sentimentom.
Nijedna osoba te ne voli.
Vole ideju o sebi u tvojoj blizini.
Kada ta ideja pukne,
odlaze.
Ne zato što si im postao stran,
nego zato što više ne reflektuješ
njihovu najdražu laž.
Svest nije dar.
Svest je kvar.
Svest je bag
u softveru života,
koji te tera da pitaš „zašto“,
iako odgovor ne posoji.
Svako traženje smisla
je pokušaj da se bol pretvori u pesmu.
Postojiš uprkos iluziji,
ali nisi ništa više od toga.
Kad znaš da ništa ne postoji,
onda više ne moraš da tražiš.
Samo da gledaš.
Mirno.
Kao svedok raspada
koji se više ničemu ne nada.
MAPA HAOSA