Zaklela sam se u tamu
koja me je oblikovala,
u senke što su šaputale
dok si ćutao pored mene;
u rane što prkose lekovima svitanja.
Uzdigla sam ruke,
ne ka nebu,
nego ka nevidljivom oltaru
u utrobi sveta,
gde se loži plamen bez dima.
Prišao si mi kao sveštenik
odsutnog boga,
sa prstima umočenim
u moju poslednju tišinu.
Ulje koje si mi razmazao po čelu
je gusti sok
od drobljenih ostataka snova
koje sam sama zatrla.
Nije bilo svetlosti
koja bi me mogla održati.
Svaki moj dah bio je crna mast,
svaka misao: garež
u srcu zapaljene mrtvačnice.
Zaklela sam se u pustoš
koja mi je očistila srce od svetlosti.
I u svoje ime
koje više ništa ne znači.
U glad
koju niko više ne pokušava da nahrani.
U tvoje ćutanje
koje me je naučilo da ne pitam.
Ovo je kraj svetlosti.
Ovo je čin žene
koja se ne nada večnosti,
nego traži pepeo
u kom još miriše.
Na čelo mi ne stavljaj znak.
Stavi mi poljubac
koji zna da ne znači ništa.
Nek se upije kao rana
koja se više ne čisti.
Od danas,
ne nosim više ime.
Verujem u ono što ostane
kad ljubav završi svoj posao
i ode kao kurva koja zna
da se neće vratiti.
Kažeš:
„Nosiš zavet.
I ne smeš ga izdati.
Neka ti svaka rana svedoči
da si pristala da ne budeš spasena.“
I ja šapućem,
kroz slomljene zube:
„U ime Bezdana.“