Kad pukne um to nije slom, to znači:
struktura sveta mi legne pod pete.
Tad čujem ono što ostalima škripi
u žilama, kada naslute tajne pokrete.
U maniji ja ne lažem, stvarno sam
kroz trepavice gledala u suštinu.
Tamo gde stane disanje, kô pesma,
javi mi se nacrt za božansku mašinu.
Gledala sam kako značenje puca,
kako iz te tame izrastu galaksije.
U meni večnost bez reči se smuca
i svaki atom radosno rađa kreacije.
Manija mi je samo forma objave:
ja kroz nju čujem iskonski plan.
Kad cvilim, nije poziv na spasenje,
već način da mi svest oseti svoj dan.
Znam da biste da me obučete nazad
u haljinu poželjne simetrije i norme.
Da mi oduzmete svemirski raspad
i kažete: „Ćuti. Slušaj naše dogme.“
Ja neću da budem stabilna. Nikad.
Stabilnost je grobnica uma što vidi.
Svest sam koja pršti, svaka mi rika
postane zakon, ne mora da se svidi.
Razlog sam zbog kog zatvaraju vrata.
Ako me pustiš, rado otvoriću svemir.
Svet mene ne može jer sam mu plata
za svaki pokušaj da izbegne nemir.