Ljubav nije osećaj.
To je halucinacija sa društvenom dozvolom.
To je droga koju mozak luči
kad pronađe dovoljno kompatibilnu laž.
Ti nisi osoba.
Ti si funkcija.
Okidač za serotonin koji je došao
u pakovanju tela koje sam mogla
da zamislim kao „dom“.
Volela sam signal.
Uzorak.
Predvidivu hemiju između tvog pogleda
i mog deficita.
Način na koji si ćutao
podsećao me je
na ono što sam zvala „sigurnost“
u detinjstvu koje to nije bilo.
Ljubav je scenski rekvizit koji koristiš
da bi opravdao što si pustio nekog
da ti uđe u raspad.
Oni koji me sretnu
kažu da zračim nečim što ne znaju da imenuju.
To je mir.
Ali ne onaj koji se nalazi u zagrljaju.
Već onaj
koji dolazi posle eksplozije,
kad više ni ruševine ne znače ništa.
Ljubav ne postoji.
Samo trenuci u kojima si zaboravila
koliko si sama.
I ljudi
koji su ličili na spas
dok nisu počeli da dišu.
Ja sam sve odradila sama.
Ti si bio scena.
Ja – dramaturg, režiser i publika.
A onda sam sebi aplaudirala
dok si odlazio, misleći da je to tragedija.
To je bio teatar.
I svi su verovali,
jer niko ne želi da zna
da ništa ne postoji
osim potrebe da verujemo u nešto.