Pukotina nije kvar, već vrata,
kroz koju ogoljena duša, shvata:
Da sve što je celo u telu je laži,
tek ono što puca iza vela traži.
Ne bežim više od svoje tame,
jer znam da šapuće pravo ime.
Ponor mi nije gubitak, već dar,
svaka je ruševina skriveni žar.
Gde se raspuknem, tu procveta
ono što skriva suštinu sveta.
Kad poslednji svod tiho padne,
bog progovori istine hladne.
U pepelu sveta tek nalaziš zlato,
u padu se rađa ono što je sveto.
Kad sve izgori, tad vidim sebe,
ogoljen um, bez želje i potrebe.
Sve što sam bila, sad više nisam
i konačno dišem bez tela i smisla.
Ne nosim prošlost, ni ime, ni stid,
cena je isplaćena za istinski vid.
Kad se svet sruši u bezglasni lom,
u meni se rodi nepoznat dom.
Tek kad se ambis u meni rodi,
znam, ništavilo um zna da vodi.
U ogledalu sad ne vidim lice,
već to što nema više granice.
Ne traži me gde svetlost spava,
ja sam ono što jutra zakopava.