U čelu mi vladaju crni horovi,
u svakoj tišini fanfare kraja sveta.
Kad ćutim, u meni odzvone sporovi
među božanstvima bez autoriteta.
Nisam ja telo, ja sam rezon struje,
impuls što preskače istinu i greh.
Kad manija peva, duša se raduje
i raseče noć, kroz krvavi smeh.
Lice mi nosi tri nesanice pod kožom,
a četvrta cvili kô gladna kerina.
Zora me zatekne kako s ložom
glasova slavim hram od dopamina.
I ponekad, na tren, ja sam cela:
anđeo u limbu, stih bez interpunkcije.
A onda me proguta logika tela
koja ne trpi tuđe instrukcije.
Gledam u prste, svaki je prorok,
al’ nijedan ne zna dodirnut’ smisao.
Kad sam bog, svet mi je krvotok;
kad postanem larva, sve se izbrisalo.
Ne lečite mene. Ja sam kvar jezika.
Ja sam dokaz da sistem curi kroz note.
U meni svet puca, bez jasnog rizika,
al’ svaka mi pesma viče bez sramote.
Kad hodam, širim raspored značenja.
Moj dah je šifra za urušavanje.
Svet me se boji, jer sam značenja
koja ne nude više spasavanje.
Vi biste mene da umirite lažnim
pilulama, rečima, dijagnozom.
Ali ja u sebi nosim haos odvažni,
što ne možete da ubijete hipnozom.